23. 02. 2012

Svet i mi - Brano Miljuš

Za­što BiH ne osu­đu­je na­si­lje u Si­ri­ji?

Savetu bezbednosti je Poveljom UN poverena prvenstvena odgovornost za mir i bezbednost u svetu. Poseban položaj se ogleda kako u sastavu od pet stalnih i 10 nestalnih članova i metodu rada, tako i u sistemu glasanja. Olako umišljajući brzinsko rešenje za problem zaraćene Sirije u kojoj se rat ne stišava nego razbuktava i svakoga dana odnosi desetine novih žrtava, Savet bezbednosti je napravio dodatni problem. Od jednog lokalnog sloma i bezizlaza napravio je globalni ćorsokak. Umesto da ispuni dužnost zacrtanu Poveljom, savez velikih je zaigrao agonalnu, tradicionalnu igru nepripremljenog glasanja i neslogom je dolio ulje na bliskoistočni požar.

Zapadne i arapske zemlje prebacuju Rusiji i Kini što su vetom sprečile donošenje rezolucije za stroži nastup prema režimu Bašara al Asada. Bilo je i nediplomatskog nastupa prve dame američke diplomatije koja je pominjala osećaj gađenja. A Peking i Moskva uzvraćaju da je ponuda odbijena kao predlog jer nije predviđala i obuzdavanje pobunjenika. I zaista, pokazalo se da su pobunjenici sve bolje naoružani, da su među njima i instruktori i nove vojne snage koje sve više liče na primer Libije. Obe strane su diplomatski protiv krvoprolića, ali se ubijanje ne zaustavlja lepim željama i niko to tako dobro ne razume kao neko ko je to sve već prošao u bližoj istoriji.

Retrospektivno, ako bismo napravili mali vremeplov, lako bismo mogli nabrojati primere, naročito u vreme Hladnog rata, u kojima se veto upotrebljavao i od preostale trojke, dakle SAD, Velike Britanije i Francuske. Posle Hladnog rata bilo je ideja za demokratizaciju rada UN, u okviru kojih je bilo i ideja za ukidanjem veta kao privilegije velikih koji bi onda svojim potencijalom bio jače uključen u mehanizam UN. Međutim, svakoga ko bi predložio tako nešto čekao je opet veto, kao realnost današnjeg doba.

Malo je poznato, čak i u stručnim krugovima, da među mnogobrojnim rezolucijama UN postoji jedna, obeležena kao 377 A, poznata pod nazivom „Ujedinjeni za mir", koja može da zaobiđe veto, kao i Savet bezbednosti, ukoliko ovaj petočlani stalni sastav ne igra ulogu međunarodnog, nego samo međudržavnog tela. Ona predviđa da kada Savet bezbednosti nije u stanju zbog veta da ispunjava svoje obaveze zbog važnosti i delikatnosti trenutka, Generalna skupština u kojoj su predstavnici svih država članica UN može se sastati i dvotrećinskom većinom glasova preporučiti kolektivne mere, uključujući i primenu oružane sile protiv onoga ko narušava svetski mir i bezbednost.

Dakle, ako bi demokratski u sadašnjoj situaciji u Siriji, ubedljiva većina u UN, odlučila da preduzme oštre korake u gašenju požara jer on preti da se prenese na već vrlo zapaljivi region Irana i Izraela, onda postoji teoretski i pravni mehanizam da se to i uradi.

Iako je to najbolje čuvana tajna, procurilo je da Vašington razmišljao da aktivira rezoluciju „Ujedinjeni za mir" i tako pokuša da obesnaži veto Moskve i Pekinga. Za procenu o mogućem uspehu ove rezolucije nije dovoljna matematika. U svetskoj politici nikad nije važilo demokratsko izborno pravilo „jedan čovek - jedan glas". U njoj jedan glas velikih, odozgo, vredi više nego mnogo malih, „odozdo". To potvrđuje i ekskluzivno pravo veta koje je do sada korišćeno više od 260 puta. Za sada se nigde ne spominje rezolucija „Ujedinjeni za mir". Doneta je jedna druga rezolucija koja se ne poštuje, a u Siriji se i ne nazire mir, ali ni minimum konsenzusa u objedinjavanju pacifista u svetskoj organizaciji. Konfrontiranja oko „asadizma" pre liče kao delikatna epizoda u seriji isprobavanja novih veza i odnosa u kojima uzdrmane ekonomije Zapada, prvi put u novijoj istoriji, očekuju istovremene finansijske i energetske benefite sa Istoka, dakle od Kine i Rusije, a kojima je i te kako stalo da zauzvrat dobiju podršku u svojim neophodnim modernizacijama.

Gde smo mi u toj priči u kojoj zaplet oko Sirije svedoči, zapravo, da u svetu danas ne postoji većinsko odlučivanje. Premoći jedne manjine (zapadne) suprotstavila se druga manjina (Rusija i Kina), koja je naglo promenila svoje tradicionalno izbegavanje korišćenja prava veta. Naš problem u BiH, inače nestalnog člana Saveta bezbednosti, jeste što spoljna politika nije podruštvljena. Nema ni javne osude ni volje društvenih mreža da se neko makar javno oglasi protiv stradanja civila. Ćuti i troglavo Predsedništvo, i Savet ministara koji smo dugo iščekivali, ćuti i MIP. Tek što je seo u ministarsku fotelju, Zlatko Lagumdžija je dao nediplomatsku izjavu: „Kad sam u MIP došao 2001. godine, ta institucija bila je kao septička jama. Čini mi se da je sada kao kanalizacija." Svi mi znamo da se u tom ministarstvu sprovode konkursi za prijem koji su najblaže rečeno izigravanje institucije konkursa. Svi prijavljeni kandidati se rangiraju, ali u uži izbor ulazi prvih pet. Komisija ne bira prvog sa liste, nego trećeg, a najčešće četvrtog ili petog, ako su se već vođeni nevidljivom rukom stranaka na vlasti dogovorili da upravo oni budu primljeni u radni odnos. Nema žalbe (jer nema kome), nema laži (jer su svi već izlagani), nema prevare (jer su svi već jednom jedni druge prevarili). Ono što je izneo šef diplomatije BiH u intervjuu „Nezavisnim novinama" potvrđuje da i on zna da ovaj model već najmanje jednu deceniju caruje i otuda najava velikog spremanja u samom MIP-u, kako bi se vratilo poverenje u vlast, a ova institucija prestala da bude u centru pažnje zbog skandala, afera i nerada, o čemu je uporno pisao i Press RS, naročito učestalo o prethodnom mandatu Svena Alkalaja. Ali, koreni loših odnosa sežu dublje i zahtevaju provere o načinu zapošljavanja, rešavanje brojnih nepravilnosti, do slanja u stalne diplomatske misije, a to onda znači i promenu prakse i odnosa sa Predsedništvom BiH kako bi kvalitet, a ne partijsko poltronstvo, bio glavni kriterijum za prijem i napredak karijernih diplomata. Strateški, BiH mora za kratko vreme ekonomskom diplomatijom dovući strane direktne investicije, približiti se EU, povećati zaposlenost, konsolidovati privredu. Neslogom, kao što vidimo s početka teksta, i za velike to je nemoguća misija.